A sada nešto sasvim drugačije (i opet isto)

Dobro mi došli, prijatelji, mecene i apsolutni stranci. Poseban pozdrav za mog omiljenog bota, Božu Tigra. Ja sam Iva i svi znate moje fotografije. Ako ih ne znate nemam pojma kako ste stigli ovde, al’ nema veze. Većina vas ne zna da sam nekada umela i da pišem, i to baš dobro. I onda, i onda sam sebi zapalila krila. Sunca nikad nisam ni videla.

Proklinjem 2018. godinu jer sam tada dugo bila ignorantna, detinje nevina i onda sam za jedno veče postala samosvesna. Od tada imam neku vrstu kompleksa, konstantno se plašim da nisam dovoljno dobra, a povremeno mislim da sam toliko posebna da, prostački rečeno, niko ne može ni da mi prismrdi. Moglo bi se reći da nikad nisam umela da budem ambiciozna. Kao dete sam kopirala ono što vidim na televiziji i čitam u knjigama i pokušavala da budem ambiciozna jer sam znala da ću tako dobijati igračke, slatkiše, za praznike i neko gazirano piće ili kiselu vodu. Mislila sam da moram da budem najbolja ili će me progutati plima. U nekom trenutku više nisam mogla da idem u korak s drugima i do fakulteta sam se smanjila, pretvorila u insekta na zidu koji samo čeka da bude zgažen.

Danas je trideseti decembar, zar ne? Pre godinu i devetnaest dana izašla na ulicu, sa željom da spasem građevinski objekat i istorijski spomenik koji mi je mnogo značio. Studentskih protesta sam se plašila jer šta će tamo jedna bizarna tetka? No, u roku od par sati sam se našla i na jednom od njih.

Ponavljam, imam veliki problem sa izražavanjem i rečima, pritom mi je kompjuter pun neobjavljene poezije, kratkih priča, dovršenog fanfictiona i nedovršenih romana za koje sam posle 2017. zaključila da su bezvredni i da me je sramota da stavljam svoje misli i emocije na virtuelni papir. A bila sam mnogo rečita ceo svoj život. Strah od proseka i opsesija nekakvom izuzetnošću koja bi me spasla od nedefinisanog straha i opskuriteta odvukla me je na dno i, ko zna, možda ću i ovaj blog izbrisati jer u proseku brišem jedan godišnje, od sramote i neugodnosti.

Trista reči je veliki uspeh. Osećam knedlu u grlu i ne znam kako sam došla do ovde. Istovremeno, nema veze, možda sam samo iskopala rupu i urlam pravo u nju. Na kraju krajeva, ko još čita blogove?

A dopo.